Brčko: Pismo adresirano na nebo... ^Istaknuto

Pismo adresirano na nebo...

Gledam očima gluhih kako Sava nebo ljubi,

slušam ušima slijepih, pčela bagrem ljubi,

a tebe oče još uvijek nema, ne vraćaš se,

znam, ne možeš kroz zidove sna!

Dovukao se tiho, poput lopova, još jedan maj,

da podsjeti na zaborav, na stradanja nevinih!

Tog maja istrgli su me iz tvog zagrljaja,

odveli te od mene, kao jagnje od njegove majke.

Nismo imali priliku da zajedno odsviramo naše ritmove

na bubnjevima koje si pred samo zlo sebi kupio.

Znaš, oče, neko drugi na tvojim bubnjevima svira, ukrali ih!

A pričao mi amidža da si jedino mene volio više od njih!

Znaš, oče, prijatelji me po nekad zovu aga,

baš onako kako su tebe tvoji drugovi zvali,

zbog dobrote i čestitosti koju si nosio u sebi.

A meni bude drago jer znam da nosim tvoj lik,

čuvam tvoju dobrotu, to mi ne mogu oteti!

Dok pišem ove redove, oče, odrastao sam čovjek.

Mama me hrabro vodila kroz život, bila moj roditelj, moj drug!

Naučila me da budem dobar, a nije uvijek bilo lako.

Padao sam, ustajao, al' nikad nisam odustajao!

Puno godina je prošlo, a ja i dalje tvrdoglavo čekam,

ne želim se predati, čekajući nalazim smiraj u svojoj duši

pa se često prevarim i kažem sebi

ti si otišao za mamu ubrati najljepši cvijet pa si zaboravio put kući!

Vratit ćeš se, oče, vratit ćeš se kako se vratio i stari sat,

opet je tu, obučen u novo ruho krasi brčansku čaršiju.

Nekima se ne sviđa, al' znaš ljude, niko im ne može ugodit,

ne obraćam pažnju na njih, nemam vremena za njih,

i dalje te, oče, čekam, a znam, ne možeš kroz zidove sna.

Ja ću te i dalje čekati, tačno tamo pored starog sata,

tamo gdje si ti čekao mamu prvi put kad ste se sreli,

a ti svrati bar na tren, na jedan zagrljaj koji smo ostali

dužni jedan drugom onog jutra kad su te odveli.

A ako se i ne vratiš,

biću sretan jer znam da će doći vrijeme kad ćemo na nebeskom svodu

zajedno odsvirati najljepše ritmove...

Tvoj Aga...