'Uzeo sam tu čokoladu iz Mladićeve ruke' /V/ ^Istaknuto

Alić, tada 12-godišnjak, u genocidu je izgubio oca i još nekoliko članova uže porodice. Na sahranu ocu u Potočare, kako kaže, nije išao, jer nije imao novca za put. Danas živi u rodnom selu, 40 kilometara udaljenom od Potočara, i bavi se poljoprivredom.

Kada su svi ljudi 11. jula 1995. godine morali napustiti Srebrenicu, Izudin je sa djedom krenuo u Potočare, kako bi u bazi holandskog bataljona našli zaštitu. Imao je tada deset godina i, praktično, nije znao šta se dešava.

U masi, kamera ga je zabilježila dok je razgovarao sa generalom Mladićem, koji je njemu i ostaloj djeci poklonio čokoladu.

"Bilo je puno djece u Potočarima i jedan čovjek nam je dao po čokoladu. Ja tada nisam znao ko je to, ali obradovao sam se kao i sva djeca", prisjeća se Izudin.

U tom momentu, Izudinu, kao i ostaloj djeci, čokolada je godila, ali sada razmišlja sasvim drugačije.

"Uzeo sam tu čokoladu, a da sam znao ko mi je daje, ne bih je uzeo. Ne bih je nikada pojeo. Sada kad znam, želim da se njemu presudi u Hagu što je prije moguće", kaže on.

Izudinov otac krenuo je putem spasa ka Tuzli, ali nije preživio. Nekoliko godina Kasnije Izudin se sa djedom vratio u svoje selo Prohići, 40 kilometara udaljeno od Srebrenice. Kad je bila prva dženaza u Memorijalnom centru Potočari, kopan je i njegov otac, ali Izudin nije mogao doći.

"Nisam mogao doći jer sam se samo prije dva tri mjeseca vratio u selo, a to je mnogo udaljeno od Memorijalnog centra. U selu nije bilo nikoga sa automobilom i nisam mogao otići na dženazu. Ali, kad god dođem u Srebrenicu, odem na mezar mog oca i ostalih i proučim fatihu", navodi on.

I danas je u svom selu. Radi i ne kaje se što se vratio.

"Ovdje sam sa bratom, bavimo se poljoprivredom, imamo nešto stoke i to nam je zanimanje. Jedan brat je na fakultetu. Ne kajem se što sam se vratio, jer mi je u selu, u kojem je rođen moj otac, najljepše", zaključuje Izudin Alić.

Piše: Sadik Salimović

www.slobodnaevropa.org